MIRNO MORE
Ćutaću onoliko koliko umem i smem,
čitav život, samo jedan tren.
Prećutaću ti glad, i istinu, i laž.
Ćutaću kao da sam oduvek samo to htela,
Kao da te nema, kao da me nema...
I sve dok ti ćutim, ti zamišljaj reči, slova vrela,
Ćutanje moje nisu prazne priče, nisu loša dela...
To je moj grob, moja istina, moja čežnja,
sve ono što se zna, i ne zna...
o meni, tebi, životu, i smrti...
I ćutim u krugovima počasno, nečastiva,
ućutkana, saćutana i mrtva - kao laž živa
o kojoj se ćutanjem baš sve čuje, i sve zna...
Ćutaću, jer rečima neću i ne smem ništa da dam...
jer je to moje ćutanje meko kao svila, lepo kao san...
I zar ti moram išta reći - tebi, nekome, bilo kome -
kad ja ionako ćutim i znam:
zašto ćutim, prećutkujem i zaćutkujem svako slovo
i noć, i dan...
Natćutaću vreme, i život, i prazne priče, i sva loša dela...
i sve što je sa usana mojih kao reka slova moglo poteći
i prekinuti me u tome što sada najbolje umem i znam -
ćutanju iz sna u san.
I ćutaću taman onoliko koliko umem, i smem, i znam...
Ostavljam te. U pričama svojim bićeš sam
sve dok i one ne postanu ćutanje moje - tvoj pusti san.
Ćutaću i dalje! Znaj da ovo nije kraj!
Milica Blagojević-Janković
