KAKO PREŽIVETI KORONU (LEK ZA KORONU)
Radni dan je kao i svaki drugi (za neradni slabo znam ali biće i taj dan tema nekada).
Vrtimo se po apoteci, radimo, zarađujemo za hleb, savetujemo, pokušavamo pomoći i onda kada se može i ne može, dati odgovore čak i onda kada ih je teško pronaći. Jedan je od takvih dana, težak, naporan. Ljudi su nervozni, sumorni, teške naravi. Nosimo maske, a to se ne prašta. Ipak ne možemo zameriti nikome na tome, jer svi smo u istoj koži. Bojimo se korone, a maske su nadasve obavezne, verovali mi u koronu ili ne. Nosimo ih i ćutimo. Ponekad se sapletemo jer nam je vidokrug sužen (opet zbog maski), ali ne mari, važno je da je glava na ramenima, koga je briga za slomljenu nogu, isčašen kuk ili po koju modricu. Nosimo maske i mrmljamo ponešto u nju, svako za sebe, i svi smo u istoj koži (može i sitoj), pod maskama smo zbog korone (glava je u pitanju). Dakle, nosimo maske, pričamo, nadvikujemo se, i svaka druga rečenica je: "Izvinite, šta ste rekli?" "Brufen od 600mg, 3 komada", povikuje čovek sakriven iza svoje maske (KN95-crna), nimalo začuđen što se ne čujemo dobro, jer to je zbog maski. Nosimo maske, borimo se za molekul kiseonika, gušimo se kao ribe na suvom i ponavljamo rečenice po par puta, za svaki slučaj da ne bude posle: "Nisam hteo brufen, hteo sam propafen." Šta god da želimo reći, moramo malo jačim tonom izgovoriti, kao da smo ljuti, a nismo, već nosimo maske, samo je to u pitanju. Korona je svuda.
Običan je dan kao i svaki drugi, dan za vreme korone, radimo, borimo se za goli život, za koru hleba, za molekul vazduha za žedna pluća. I tako tog običnog dana između rafova koje defektiram naiđem na bakicu koja me upita: "Možete li, molim Vas, da mi pomognete?" "Naravno, samo recite" kažem ispod maske. "Dajte mi lek protiv korone," ozbiljna je simpatična gospođa. "Mislite li na vitamine za jačanje organizma i imunog sistema", kažem, spremna da joj predstavim sve što je u ponudi, a najefikasnije i najpovoljnije. "Neću vitamine, to sve već pijem, hoću da mi date lek za koronu." "Da li ste covid pozitivni? Da li ste išli lekaru?", krenem zabrinuto da je ispitujem kako bih pomogla ako ikako mogu naravno. "Nemam koronu, ali hoću da mi date lek da popijem i da budem mirna i da završim više sa tom koronom." Ona je ozbiljna da ozbiljnija ne može biti, shvatim u trenutku, nasmešim se nevidljivim smeškom (ispod maske je ostao taj osmeh) i kažem:: "Nažalost, draga gospođo, još uvek nemamo lek za koronu". Ona je bila razočarana, oči su je odavale, a o celokupnom izrazu lica neću moći da govorim jer je ostao ispod njene maske sakriven i zariven duboko u njenu dušu i pamćenje, sigurna sam. Na tren sam se okrenula, a nje više nije bilo. Pomislih, eto šta nam je uradila korona. To je sve zbog nje. Hoćemo lek za koronu!!!
Milica Blagojević-Janković
