Žestok erotski roman u obliku ispovesti
Ne preporučuje se mlađima od 18 godina
Slika na naslovnoj strani: RED WET, Mili Veljković (imponuje i činjenica da se original malazi kod Novaka Đokovića... Toliko o slici i njenoj vrednosti - ništa bolje i originalnije ne postoji!)
Izdavač:
Legenda, Čačak, 2007. I izdanje
www.legenda.co.yu
O romanu Vrelo meso
Intimno, bez dlake na jeziku, Marija govori o
svom životu u Parizu.Otkriva nam tajnu
misterioznog ubistva gospođe Mažor. Emotivno
nestabilna i psihički neuravnotežena, Marija je
često licem u lice sa smrću, zakonom i opsesijom
da pronađe istinu u svetu apsurda, gde je ona
zvezda uvrnutih događaja koji je često izbacuju iz
realnosti u halucinacije gde gubi kontrolu nad
sobom.
* * *
Ona je lepa, vrela i senzualna, u sukobu sa
samom sobom i celim svetom. U njen život ulazi
detektiv Simon, koji u njoj budi nepoznate
emocije, a ona srlja u nevolje kojima nikada
kraja. Ona je svedok ubistva, a on pokušava da
otkrije: ko je ubio Mažor?
* * *
Roman Vrelo meso je skandalozna priča koja ruši
sve zidove ustaljene književne reči.
* * *
Ovo je triler, erotska ispovest i psihološka drama.
Uzbudljivo štivo koje se ne može zaboraviti.
Odlomak iz romana:
Ne preporučuje se mlađima od 18 godina
Slika na naslovnoj strani: RED WET, Mili Veljković (imponuje i činjenica da se original malazi kod Novaka Đokovića... Toliko o slici i njenoj vrednosti - ništa bolje i originalnije ne postoji!)
Izdavač:
Legenda, Čačak, 2007. I izdanje
www.legenda.co.yu
O romanu Vrelo meso
Intimno, bez dlake na jeziku, Marija govori o
svom životu u Parizu.Otkriva nam tajnu
misterioznog ubistva gospođe Mažor. Emotivno
nestabilna i psihički neuravnotežena, Marija je
često licem u lice sa smrću, zakonom i opsesijom
da pronađe istinu u svetu apsurda, gde je ona
zvezda uvrnutih događaja koji je često izbacuju iz
realnosti u halucinacije gde gubi kontrolu nad
sobom.
* * *
Ona je lepa, vrela i senzualna, u sukobu sa
samom sobom i celim svetom. U njen život ulazi
detektiv Simon, koji u njoj budi nepoznate
emocije, a ona srlja u nevolje kojima nikada
kraja. Ona je svedok ubistva, a on pokušava da
otkrije: ko je ubio Mažor?
* * *
Roman Vrelo meso je skandalozna priča koja ruši
sve zidove ustaljene književne reči.
* * *
Ovo je triler, erotska ispovest i psihološka drama.
Uzbudljivo štivo koje se ne može zaboraviti.
Odlomak iz romana:
1.
Ispred sebe vidim mrak. Ćoravu sliku sveta. Garavi ostatak dana. Crno. I u njemu nigde belog, šarenog, okruglog, rogljastog, šašavog, uvrnutog, ma kakvog znaka. Da!!! Slika bez znakova stoji ispred mene, a ja gledam u nju kao u beskrajno dug voz, koji proleće nepodnošljivo dugo. I ništa se ne dešava.
Da. Taj mrak. To sam ja. A otrov koji mi teče kroz vene je moj. Ja sam otrov. To su mi rekli svi koje poznajem. I da se promenim. I da hoću – ne mogu. I neću. Jer onda ne bih bila živa. A da li sam sada?! Znam, najotrovnija sam za samu sebe. Ipak to je jače od mene – da živim van margine. Tamo gde niko neće ja odlazim. Tamo gde kukaju ja pevam. I tamo gde drugi umiru ja živim. I kada bih bila žena kao svaka druga – ne bih bila više živa. Zamišljam sebe kako imam svoj posao, ime i prezime, muža i troje dece... A ja nemam ništa od toga. Ipak, imam nešto što one nemaju – svoja krila. I moć da letim. Da ostavljam. Da krvarim. Da postojim gde života nema.
- Gospođo, zahvalite Bogu što ste živi!
Otvaram oči. Iz mraka upuštam se u blještavo šarenilo. Čkiljim.
- Gde sam?
- U bolnici, draga moja, oh, pa gde bi ste vi to bili?!
-Tamo gde vi nikada niste, niti ćete biti, dragi moj.
- A to je?
- Gore ili dole.
- Pardon. Kako to mislite?
- Sve zavisi od vas. Šta više volite? Da budete odozgo ili odozdo?
- Oh, kakva šala. – Nakašljao se. Visok mladi čova u belom mantilu, a na njemu je pisalo dr Žak Š.
-Tako si sladak.
- Ja?! – Zbunio se.
- Da li ste izvukli sav otrov iz mene?
- Mislim da jesam, ako je to ikako moguće.
- Nije. I vi to dobro znate.
Pridigla sam se, a on me je uhvatio pod mišicu da se ne sunovratim u onaj mrak iz koga me je maločas teškom mukom izvukao. Pa šta? Niko ga nije terao. Nisam ja to tražila!!!
- Moram da pišam.
- Stanite, zvaću sestru.
- Ne. Neću. Sama ću.
- Ne možete sami!
- Oh, a ko mi kaže?!
- Rekao sam da ne može.
- E, onda mi vi pomozite.
-Ne mogu. Nije moje...
- ...da gledate moju pičku.
- Sram da vas bude! – Bio je zblanut.
- Zašto?
- Bezobrazni ste! Posle svega što sam učinio za vas. – Vrteo je glavom. Kao da se brani. Bespotrebno je. Zar ne vidi?!
- Ništa ti nisi učiiiniiooo za mene! Baš ništa. Da si me jebao, to bi bilo nešto. Da si me šutnuo i to bi bilo... Ali ovako, šta, šta, šta si uradio, za boga miloga? Produžio mi život?!!! – Jebena stvar!
- Samo toliko?! – Nakašljao se. – Kažete ništa?! Pa dobro. Nije to ništa. To je moj posao. – Hteo je da zvuči skromno. Primirene sujete. Kao – on je doktor – običan svet... Jeste da Žak i njemu slični spašavaju taj isti svet da se ne sunovrati sa ivice Zemlje u neku crnu rupu, koja zjapi i čeka: ali nije to „ništa”... Kad bi nam dopustili da se ratosiljemo svako svog života – bio bi to konačno smak sveta, najavljen i dugo očekivan... Ali zaboravite na to – tu su doktori! Ipak, pa i oni nisu, baš, toliko uobraženi. Imaju oni i krvi, i mesa, i sve ostalo što ima nedoktorska sorta... Shvatila sam poentu! On je kao ja?! Pazi ti to?! Običan mali doktorski čmar...
- Prokleti posao!!! Zašto to ne kažeš? – Nastavila sam da ga provociram. Sa uživanjem.
- Zbog etike! – Bilo mu je neprijatno. Uzdahnuo je. Imao je osećaj da je pocrveneo kao bulka. Kako je samo mrzeo te svoje napade stida! Najzad: „Upleo se kao pile u kučine.”
- A, ha! To je ona lekarska zakletva? – Znam i ja ponešto.
- Jeste.
- I vi se lekari zaklinjete da ćete pomoći svakome bednome crvu, ljigavom kao ja, i da nećete očekivati nikakvu nadoknadu za pruženu lekarsku pomoć? – Baš sam nevaljala!
- Kakvu nadoknadu?
- Lovu ili ribu, zavisi šta vam više odgovara.
- Nemojte da ste bezobrazni!
- I ko je onda ljigavi beli crv?! Ja ili ti?
- Ma slušaj ti! – Stegao mi je vilicu kao da hoće da je otkine ali slađa mu je bila moja „gugutka” u međunožju, koje se zdušno prihvati nabijajući mi celu šaku unutra, kao da hoće da me pregleda. Ali ne! Bila je to provokacija, vruća, gruba... Glupa. Mladi doca je vladao situacijom, ili je bar tako umislio. A u svemu tome meni je bilo sasvim dobro. To je bio moj fah, teren na kome nikada ne gubim. Iako sam bila slabašna, krv mi je bila vrela, zatrovana... Prihvatila sam njegov penis, kao da je jedina stvar koja postoji u tom trenutku. Počela sam da ga lomim, polako uvijajući zadnjicom, i on ga je umočio u moju „bočicu otrova” do dna, ne znajući šta čini. Alarm! Njegov „meda” je zatrovan, baš kao što sam i ja oduvek bila. Tako je nazivao svoje oruđe muškosti, iako nedoraslo ili neodraslo da zadovolji moju pohotu. Uranjao ga je u potrazi za onom malom tačkom koju, sve i da je hteo, nije mogao, zbog majušnosti svog aparata, da dosegne – ni u snu. Koprcao se još nekih pet minuta u nadi da će pronaći ono što su mnogi tražili, ali bez uspeha... Izbljuvao je svoju doktorsku spermatozoidnu kolateralu u belu maramicu i ne znajući da je taj papir moje vlasništvo, te će i osvojeni „trofej” pripasti meni. To je moj jedini hobi i niko nije mario za njega. Nisam skupljala salvete, markice i značke, već maramice sa spermom svih mojih bivših jebatora, jer nisu, baš, svi koji su me jebali bili moji ljubavnici. Takvih je bilo malo. I uglavnom su me ostavljali zbog predugačke ribe ili prekratkog kurca. Sve se svodi na „XL”. Ili je po meri, ili nije. Dakle, mnogi moji ljubavnici i nisu više među živima. Pokoj im duši. Koliko sam ih samo sahranila, pardon, ne ja. Bila sam samo jedna figura, propratni stater, na njihovom pogrebu, a sahranjivale su ih žene, ljubavnice ili ko zna ko... Ja nisam nikoga.
- Je l’ bilo dobro?
Ne znam zašto me svi posle jebačine pitaju jedno isto: da li je bilo dobro? Naravno da je bilo. Ali pitanje je: kome je bilo bolje? Muškarac misli da je njemu dosuđeno da se koprca u reci zadovoljstva, a žensko je samo tu propratna pojava, bez koje se nije moglo, pa opet svi pitaju, kao da im je zaista stalo da li je meni bilo dobro. I jeste bilo. Ali šta se to njih tiče?!
- Jeste. Ti si najbolji.
Uvek odgovorim isto. Kažem im ono što oni žele da čuju. A da li me oni uopšte slušaju? Ma, ne. Žak trlja maramicom svog „medu”, jer je to najbitnija stavka u celoj priči, sa njim u naslovnoj ulozi. Ili nije?
- Jebačina, dobra! Je l’ da?
Klimnula sam glavom i to je bilo dovoljno.
- Ovo mora da se ponovi.
Opet klimam glavom. Izlišno je reći bilo šta što će poremetiti njegov monolog. Znam da muški posle seksa najviše od svega vole sebe i naravno malo da se ispričaju sa samim sobom. Što bih ja to onda kvarila? A i nije mi bilo do priče.
- Baš se jebeš, je l’ znaš?!
Klim, klim.
- Kako te pre nisam provalio? – Gde se dede onaj smušeni doktor od malopre?!
Sležem ramenima i malo štipkam obraze, kao sramota me je što se tako dobro jebem, a on me dosad nije našao da umoči svog „medu“ u moju ribu.
- Pa da, glup ja!
Klim, klim.
- Kako da se ne jebeš tako dobro kad si u najboljim godinama?
Setio se! Bravo!!!
Klimam glavom i već mi dosadilo da ćutim. Imam i ja nešto da dodam.
- Kad izađeš zatvori vrata.
- Ok, srce. Uh, kakva jebačina, jebo te!!!
Napomena: ovaj odlomak se nalazi na milion foruma i sajtova. Ja sam ga postavila samo na www.bgdcafe.com još dok je roman bio u radnoj verziji i sa tog sajta preuzimao je ko je hteo... do sada to nije bilo ni važno, međutim roman je objavljen i svi sajtovi koji imaju ovaj odlomak kao erotsku priču pod nazivom Otrovnica trebalo bi bar da navedu izvor priče. Tako, ako naiđete negde na netu na priču Otrovnica, znajte da je to odlomak romana Vrelo meso. Sve u svemu, ne žalim se: priča se čita, pa nadajmo se da će se tako čitati i Vrelo meso. Uzdam se u večito intrigantne teme: skandal, erotiku, psiho, krimi priču i u svoj talenat... Uostalom, videćemo šta će reći ljudi koji pročitaju knjigu. Ovim romanom uspela sama sebe da zapanjim u svakom mogućem smislu.
Svaki komentar je više nego dobrodošao!
Ispred sebe vidim mrak. Ćoravu sliku sveta. Garavi ostatak dana. Crno. I u njemu nigde belog, šarenog, okruglog, rogljastog, šašavog, uvrnutog, ma kakvog znaka. Da!!! Slika bez znakova stoji ispred mene, a ja gledam u nju kao u beskrajno dug voz, koji proleće nepodnošljivo dugo. I ništa se ne dešava.
Da. Taj mrak. To sam ja. A otrov koji mi teče kroz vene je moj. Ja sam otrov. To su mi rekli svi koje poznajem. I da se promenim. I da hoću – ne mogu. I neću. Jer onda ne bih bila živa. A da li sam sada?! Znam, najotrovnija sam za samu sebe. Ipak to je jače od mene – da živim van margine. Tamo gde niko neće ja odlazim. Tamo gde kukaju ja pevam. I tamo gde drugi umiru ja živim. I kada bih bila žena kao svaka druga – ne bih bila više živa. Zamišljam sebe kako imam svoj posao, ime i prezime, muža i troje dece... A ja nemam ništa od toga. Ipak, imam nešto što one nemaju – svoja krila. I moć da letim. Da ostavljam. Da krvarim. Da postojim gde života nema.
- Gospođo, zahvalite Bogu što ste živi!
Otvaram oči. Iz mraka upuštam se u blještavo šarenilo. Čkiljim.
- Gde sam?
- U bolnici, draga moja, oh, pa gde bi ste vi to bili?!
-Tamo gde vi nikada niste, niti ćete biti, dragi moj.
- A to je?
- Gore ili dole.
- Pardon. Kako to mislite?
- Sve zavisi od vas. Šta više volite? Da budete odozgo ili odozdo?
- Oh, kakva šala. – Nakašljao se. Visok mladi čova u belom mantilu, a na njemu je pisalo dr Žak Š.
-Tako si sladak.
- Ja?! – Zbunio se.
- Da li ste izvukli sav otrov iz mene?
- Mislim da jesam, ako je to ikako moguće.
- Nije. I vi to dobro znate.
Pridigla sam se, a on me je uhvatio pod mišicu da se ne sunovratim u onaj mrak iz koga me je maločas teškom mukom izvukao. Pa šta? Niko ga nije terao. Nisam ja to tražila!!!
- Moram da pišam.
- Stanite, zvaću sestru.
- Ne. Neću. Sama ću.
- Ne možete sami!
- Oh, a ko mi kaže?!
- Rekao sam da ne može.
- E, onda mi vi pomozite.
-Ne mogu. Nije moje...
- ...da gledate moju pičku.
- Sram da vas bude! – Bio je zblanut.
- Zašto?
- Bezobrazni ste! Posle svega što sam učinio za vas. – Vrteo je glavom. Kao da se brani. Bespotrebno je. Zar ne vidi?!
- Ništa ti nisi učiiiniiooo za mene! Baš ništa. Da si me jebao, to bi bilo nešto. Da si me šutnuo i to bi bilo... Ali ovako, šta, šta, šta si uradio, za boga miloga? Produžio mi život?!!! – Jebena stvar!
- Samo toliko?! – Nakašljao se. – Kažete ništa?! Pa dobro. Nije to ništa. To je moj posao. – Hteo je da zvuči skromno. Primirene sujete. Kao – on je doktor – običan svet... Jeste da Žak i njemu slični spašavaju taj isti svet da se ne sunovrati sa ivice Zemlje u neku crnu rupu, koja zjapi i čeka: ali nije to „ništa”... Kad bi nam dopustili da se ratosiljemo svako svog života – bio bi to konačno smak sveta, najavljen i dugo očekivan... Ali zaboravite na to – tu su doktori! Ipak, pa i oni nisu, baš, toliko uobraženi. Imaju oni i krvi, i mesa, i sve ostalo što ima nedoktorska sorta... Shvatila sam poentu! On je kao ja?! Pazi ti to?! Običan mali doktorski čmar...
- Prokleti posao!!! Zašto to ne kažeš? – Nastavila sam da ga provociram. Sa uživanjem.
- Zbog etike! – Bilo mu je neprijatno. Uzdahnuo je. Imao je osećaj da je pocrveneo kao bulka. Kako je samo mrzeo te svoje napade stida! Najzad: „Upleo se kao pile u kučine.”
- A, ha! To je ona lekarska zakletva? – Znam i ja ponešto.
- Jeste.
- I vi se lekari zaklinjete da ćete pomoći svakome bednome crvu, ljigavom kao ja, i da nećete očekivati nikakvu nadoknadu za pruženu lekarsku pomoć? – Baš sam nevaljala!
- Kakvu nadoknadu?
- Lovu ili ribu, zavisi šta vam više odgovara.
- Nemojte da ste bezobrazni!
- I ko je onda ljigavi beli crv?! Ja ili ti?
- Ma slušaj ti! – Stegao mi je vilicu kao da hoće da je otkine ali slađa mu je bila moja „gugutka” u međunožju, koje se zdušno prihvati nabijajući mi celu šaku unutra, kao da hoće da me pregleda. Ali ne! Bila je to provokacija, vruća, gruba... Glupa. Mladi doca je vladao situacijom, ili je bar tako umislio. A u svemu tome meni je bilo sasvim dobro. To je bio moj fah, teren na kome nikada ne gubim. Iako sam bila slabašna, krv mi je bila vrela, zatrovana... Prihvatila sam njegov penis, kao da je jedina stvar koja postoji u tom trenutku. Počela sam da ga lomim, polako uvijajući zadnjicom, i on ga je umočio u moju „bočicu otrova” do dna, ne znajući šta čini. Alarm! Njegov „meda” je zatrovan, baš kao što sam i ja oduvek bila. Tako je nazivao svoje oruđe muškosti, iako nedoraslo ili neodraslo da zadovolji moju pohotu. Uranjao ga je u potrazi za onom malom tačkom koju, sve i da je hteo, nije mogao, zbog majušnosti svog aparata, da dosegne – ni u snu. Koprcao se još nekih pet minuta u nadi da će pronaći ono što su mnogi tražili, ali bez uspeha... Izbljuvao je svoju doktorsku spermatozoidnu kolateralu u belu maramicu i ne znajući da je taj papir moje vlasništvo, te će i osvojeni „trofej” pripasti meni. To je moj jedini hobi i niko nije mario za njega. Nisam skupljala salvete, markice i značke, već maramice sa spermom svih mojih bivših jebatora, jer nisu, baš, svi koji su me jebali bili moji ljubavnici. Takvih je bilo malo. I uglavnom su me ostavljali zbog predugačke ribe ili prekratkog kurca. Sve se svodi na „XL”. Ili je po meri, ili nije. Dakle, mnogi moji ljubavnici i nisu više među živima. Pokoj im duši. Koliko sam ih samo sahranila, pardon, ne ja. Bila sam samo jedna figura, propratni stater, na njihovom pogrebu, a sahranjivale su ih žene, ljubavnice ili ko zna ko... Ja nisam nikoga.
- Je l’ bilo dobro?
Ne znam zašto me svi posle jebačine pitaju jedno isto: da li je bilo dobro? Naravno da je bilo. Ali pitanje je: kome je bilo bolje? Muškarac misli da je njemu dosuđeno da se koprca u reci zadovoljstva, a žensko je samo tu propratna pojava, bez koje se nije moglo, pa opet svi pitaju, kao da im je zaista stalo da li je meni bilo dobro. I jeste bilo. Ali šta se to njih tiče?!
- Jeste. Ti si najbolji.
Uvek odgovorim isto. Kažem im ono što oni žele da čuju. A da li me oni uopšte slušaju? Ma, ne. Žak trlja maramicom svog „medu”, jer je to najbitnija stavka u celoj priči, sa njim u naslovnoj ulozi. Ili nije?
- Jebačina, dobra! Je l’ da?
Klimnula sam glavom i to je bilo dovoljno.
- Ovo mora da se ponovi.
Opet klimam glavom. Izlišno je reći bilo šta što će poremetiti njegov monolog. Znam da muški posle seksa najviše od svega vole sebe i naravno malo da se ispričaju sa samim sobom. Što bih ja to onda kvarila? A i nije mi bilo do priče.
- Baš se jebeš, je l’ znaš?!
Klim, klim.
- Kako te pre nisam provalio? – Gde se dede onaj smušeni doktor od malopre?!
Sležem ramenima i malo štipkam obraze, kao sramota me je što se tako dobro jebem, a on me dosad nije našao da umoči svog „medu“ u moju ribu.
- Pa da, glup ja!
Klim, klim.
- Kako da se ne jebeš tako dobro kad si u najboljim godinama?
Setio se! Bravo!!!
Klimam glavom i već mi dosadilo da ćutim. Imam i ja nešto da dodam.
- Kad izađeš zatvori vrata.
- Ok, srce. Uh, kakva jebačina, jebo te!!!
Napomena: ovaj odlomak se nalazi na milion foruma i sajtova. Ja sam ga postavila samo na www.bgdcafe.com još dok je roman bio u radnoj verziji i sa tog sajta preuzimao je ko je hteo... do sada to nije bilo ni važno, međutim roman je objavljen i svi sajtovi koji imaju ovaj odlomak kao erotsku priču pod nazivom Otrovnica trebalo bi bar da navedu izvor priče. Tako, ako naiđete negde na netu na priču Otrovnica, znajte da je to odlomak romana Vrelo meso. Sve u svemu, ne žalim se: priča se čita, pa nadajmo se da će se tako čitati i Vrelo meso. Uzdam se u večito intrigantne teme: skandal, erotiku, psiho, krimi priču i u svoj talenat... Uostalom, videćemo šta će reći ljudi koji pročitaju knjigu. Ovim romanom uspela sama sebe da zapanjim u svakom mogućem smislu.
Svaki komentar je više nego dobrodošao!
